ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 06/02/2018

ЧЕЛЕБИЋИ - РИЈЕТКИ ГОРШТАЦИ ВЈЕРНИ РОДНОЈ ГРУДИ

 

За Челебиће се може рећи да су бисер природе и потенцијална туристичка атракција, али слабе саобраћајне комуникације, оштра планинска клима и промјена начина живота утицали су да становништво у потрази за бољим условима напусти ове предјеле...

 

Приредила: Александра ЈАНКОВИЋ

ФОЧА, 6. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Челебићки плато, у фочанској општини, насељавају још само ријетки горштаци, који су остали вјерни родној груди.

Овај плато, просјечне надморске висине 1.200 метара, познат је по експлоатацији шуме, али и природним љепотама.

До 1960. године, Челебићи су били општина, а тада су као мјесна заједница ушли у састав општине Фоча.

Са Мештревцем и Заваитом чине јединствену природну цјелину - планинску зараван на граници БиХ и Црне Горе оивичену кањонима Таре на југу и Ћехотине на сјеверу, те планинским врховима Љубишње на истоку и Плијеша на западу.

У овом живописном, али и суровом планинском крају на платоу кањона Таре богатом шумом и идеалном за бављење сточарством из године у годину све је мање становника.

Челебићани су некада могли да се похвале да су међу првима у БиХ имали телефон, калдрму, водовод, школу, али је након вишедеценијског одлива становника крај готово опустио, а сеоске школе су позатваране.

Ова висораван, налик златиборском крају има и велики туристички потенцијал, а богата је и налазиштима руде олова, бакра и цинка.

Челебићи су од Фоче удаљени педесетак километара, а регионални пут, преко превоја Бакић, деценијама је у веома лошем стању и управо су одсјеченост од свијета, као и лоша електромрежа највећи проблеми овог краја.

Предсједник Савјета Мјесне заједнице Челебићи Добрило Лечић наводи за Срну да овај плато тренутно насељава око 250 до 300 становника.

"Највише се баве сточарством, а неколицина их ради у Шумском газдинству `Маглић`, које овдје експлоатише шуму. Највећи проблеми су путеви и струја, а наша рак-рана је главни пут. То је тако још откако су Челебићи постали мјесна заједница 1960. године", истиче Лечић.

У челебићком селу Крна Јела, које је некада имало и школу, зазими свега десетак становника. Један од њих је и педесетогодишњи Милета Јевтовић.

"Живимо којекако, сналазимо се, нешто по шумарству, нешто од гљиве љети, свашта. Стоке држимо помало за своје потребе, слабије, нема народа, нема ко да чува, за стоку треба чобан 24 часа. Највећи проблем су комуникације, љети и некако, боримо се док су путеви проходни - чим падне први снијег у великом смо проблему", прича Милета.

Он полаже велике наде у истраживање налазишта руде олова, бакра и цинка, чији рудник постоји са друге стране границе, у Црној Гори. Истраживања трају већ четири године.

Милисав Лечић живи у центру Челебића и сматра да је велика грешка направљена укидањем земљорадничких задруга, јер је сељак остао без сигурног тржишта.

Због свог географској положаја, Челебићи су имали велики стратешки значај за Аустроугарску, која је владала БиХ крајем 19. и почетком 20. вијека, па се Челебићани могу похвалити и да су међу првима у БиХ имали водовод, телефон, школу и калдрмисани пут.

За Челебиће се данас може рећи да су бисер природе и потенцијална туристичка атракција.

Али, слабе саобраћајне комуникације, оштра планинска клима и промјена начина живота, утицали су да становништво у потрази за бољим условима напусти ове предјеле, који су остали чисто еколошко подручје.