ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Друштво15/09/2019

САМАРЏИЋ: ПОВЕЉА - СВЈЕТИОНИК ИДЕНТИТЕТА СРПСКОГ НАРОДА У БиХ

 

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 15. СЕПТЕМБРА /СРНА/ - Статус српског народа у БиХ неодвојиво је везан за статус српског језика и ћирилице, а Повеља Кулина бана стоји као свјетионик тог идентитета и постојања, изјавила је Срни професор на Филозофском факултету Универзитета Источно Сарајево Биљана Самарџић.

 

"Морамо бити свјесни да се сва питања језичке политике могу једино ријешити у сарадњи српске филологије и српске политике. Тако и `одбрана` Повеље Кулина бана, као Повеље `босанске личне карте и идентитета` јесте и филолошко и политичко питање јер је на коцки идентитет српског народа на овим подручјима", рекла је Самарџићева, коментаришући тврдње да је Повеља писана "босанским језиком".

Она је додала да су ријетко гдје наука и политика упућене тако једна на другу као у области филологије, и то прије свега националне филологије.

"Зато језичка политика српског народа мора бити уједињена и заједничка у борби за очување и његовање српске културне баштине. Повеља Кулина бана је у том смислу на првом мјесту, јер не смијемо дозволити њено и друга фалсификовања српске ћириличке прошлости", упозорила је Самарџићева.

Она је истакла да на свијету готово да није познат ниједан језик који има такву везу са писмом као српски језик са својом ћирилицом, духовном вертикалом српског народа, тако да је српска ћирилица уткана у најстарију културну баштину и чини идентитетски и национални критеријум српског народа.

"Зато је за Србе веома важна Повеља Кулина бана која је дио наше историје, културе и насљеђа, дио нашег идентитета. Она је лична карта српског народа која показује употребу ћирилице већ осам вијекова на овим просторима", оцијенила је Самарџићева.

Повељу Кулина бана она је назвала бисером српске културне баштине.

"Отимањем и својатањем српске културне баштине, свакако се на првом мјесту нашла управо Повеља Кулина бана. Међутим, историја се не може преко ноћи створити. Тако ни Повеља не може `преко ноћи` постати `родни лист Бошњака` јер би онда историјске чињенице реално биле узурпиране и побркане", нагласила је она.

Самарџићева је упозорила да је мало језика у свијету чији су иинтегритет и идентитет до те мјере угрожени до које је угрожен српски језик, посебно на подручју БиХ, и његово примарно писмо - ћирилица.

Према њеним ријечима, то се посебно види на примјеру Повеље, која се "покушава приказати као документ исписан такозваном босанчицом, за коју се опет жели наметнути мисао да је у питању писмо различито од ћирилице иако се зна, и то је научно и доказано, да је само варијанта српске брзописне ћирилице".

"Данас је видно атаковање на српску културну баштину на начин да квазикритеријуми постају основни критеријуми, а језичка политика и језичко планирање воде поједини `лингвисти` кроз политику језика и политику планирања. То значи системско планирање урушавања српског језичког корпуса, а на тај начин и присвајања Повеље Кулина бана", констатовала је она.

Самарџићева је упозорила да су удари на ћирилицу и ћириличко насљеђе удари на српски народ.

Према њеним ријечима, највише података о живом народном језику Срба у средњем вијеку даје дипломатичка грађа - повеље, писма, законици, уговори, тестаменти.

Она је подсјетила да је ово рукописно насљеђе исписано у различитим облицима, у зависности од намјене и карактера текста, као и од самог обима. Једни рукописи су краћи - исписани на листу пергамента или хартије, а други су обимнији - исписани у свитке или књиге.

Повеља Кулина бана је најстарија сачувана ћирилска повеља која говори о трговинској вези државе Кулина бана са Дубровачком републиком. Настала је 1189. године. Текст је исписан на српском народном језику, ћириличним брзописом.

Ове године навршено је 830 година од августовског дана када је дијак Радоје, по налогу бана Кулина, на парчету пергамента исписао најстарију датирану повељу на народном српском језику, подсјетила је Самарџићева.

Повеља бана Кулина најзначајнији је средњовјековни српски споменик непроцјењиве историјско-језичке важности, који свједочи о српском народном језику 12. вијека.