ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 04/11/2019

АЛЕКСИС КАРЕЛ - ЈЕДАН ОД НАЈКОНТРОВЕРЗНИЈИХ НАУЧНИКА 20. ВИЈЕКА

 

Нобеловац, хирург и биолог Алексис Карел био је једна од најконтроверзнијих личности у науци 20. вијека - медицински геније и заговорник опстанка "јачих" науштрб "слабијих" људи, те сарадник њемачких окупатора.

 

БИЈЕЉИНА, 4. НОВЕМБРА /СРНА/ - Француски нобеловац, хирург и биолог Алексис Карел био је једна од најконтроверзнијих личности у науци 20. вијека - значајан је по открићима о преносу /трансплантацији/ ткива, одржавању живог ткива ван организма, те хирургији крвних судова, али је био творац неприхватљиве теорије о "опстанку јачих".

Карел, који је преминуо 5. новембра 1944. године, у 71. години, избјегавши срамотну пресуду за колаборацију са њемачким окупаторима, добио је Нобелову награду за медицину 1912.

Његов бриљантан научни рад доведен је у питање због заступања идеје да "генетски фонд људске расе може бити побољшан елиминисањем слабијих и репродукцијом јаких".

Рођен је у предграђу Лиона 1873, гдје је и промовисан за доктора медицинских наука - постао је доцент за анатомију и хирургију на Медицинском факултету Универзитета у Лиону.

Након што је у склопу ходочашћа посјетио Лурд 1903. године, Карел је од агностика постао католик, сматрајући молитву највећим обликом енергије - или снаге једнако стварне попут силе Земљине равнотеже.

Карел је на ходочашћу у Лурду "био свједок чудотворног оздрављења 17-годишње дјевојке обољеле од туберкулозног перитонитиса".

Извјештај о томе изазвао је лавину критика његових колега, који су му замјерали лаковјерност и паранаучни приступ.

Како му је због тога научна каријера доведена у питање, Карел је одлучио да напустити Француску и отпутује прво у Канаду па у САД, гдје је наставио са својим истраживањима.

У Чикагу је, у сарадњи с Чарлсом Гатријем, унаприједио технику васкуларних анастомоза. Користећи још финије игле и конце за шавове развио је сопствени изум - "триангулацијску технику" код анастомоза мањих крвних судова и усавршавао "евертирајућу технику" анастомозирања.

Из заједничког рада Карела и Гатрија произашао је 21 објављен чланак из области васкуларне хирургије.

Од 1906. до 1912. радио је у лабораторији и бавио се експерименталном хирургијом у Рокфелеровом Институту за медицинска истраживања у Њујорку.

Карел је развио нове технике за шивење крвних судова и постао пионир у трансплантацији органа и торакалној хирургији.

Био је први хирург који је добио Нобелову награду и постао најмлађи добитник у историји те награде - са 39 година.

Био је члан многих научних друштава у САД, Шпанији, Русији, Шведској, Холандији, Белгији, Француској, Ватикану, Немачкој, Италији и Грчкој, те носилац многих почасних доктората познатих универзитета.

По одласку у пензију 1939. године Карел се вратио у Француску и поново довео у питање своју бриљантну научну каријеру.

За вријеме њемачке окупације Француске у Другом свјетском рату, по одлуци квислиншке владе у Вишију, постављен је на чело једног института. Након ослобођења Француске смијењен је са свих дужности.

Против њега започета је истрага о сарадњи са нацистима, али је преминуо прије суђења.