ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Српска памти25/02/2020

НЕМА НАС ТАМО ГДЈЕ СМО НЕКАДА БИЛИ, И НИКАДА НАС ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ!

 

О, Боже, колико сам замрзео Сарајево, лепи град Над којим се пролећно небо несигурно клима Болесник који шири неподношљив смрад Говори последњу жељу: СМРT СРБИМА! /Дејан Гутаљ/

 

Приредила: Татјана ПАРАЂИНА

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 25. ФЕБРУАРА /СРНА/ - Ових дана навршавају се 24 године од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 150.000 Срба трајно напустило прадједовска огњишта, носећи са собом само посмртне остатке својих предака.

Егзодус сарајевских Срба, који су градили и стварали тај град вијековима, означио је крај сценарија уништавања Срба који је почео још у 19. вијеку, а окончан је зиме 1996. године, која одавно није била тежа, хладнија и мучнија.

Половином фебруара почео је пут у неизвјесност. Сарајевски српски домаћини кренули су у избјеглиштво, напуштајући своја огњишта која су успјешно бранили цијели рат.

Иако су издржали и НАТО бомбардовање, у миру, након Дејтона, почео је њихов егзодус из општина тадашњег Српског Сарајева - Грбавице, Неђарића, Илиџе, Илијаша, Хаџића, Вогошће, Рајловца, а ова српска насеља припала Федерацији БиХ.

Не желећи да живе под муслиманском влашћу, дошло је до велике сеобе сарајевских Срба.

Незадовољство одлуком о предаји територија ФБиХ, које су српски борци одбранили током четворогодишњег одбрамбено-отаџбинског рата, исказано је 25. новембра 1995. године великим демонстрацијама у сарајевском насељу Грбавица, које је до тада било под контролом Срба, а потом и у осталим до тада српским општинама.

Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, на Задушнице. За сарајевске Србе црне да црње не могу бити. Туга је парала небо.

Планирано исељавање Срба са ових подручја требало је да буде 19. марта 1996, али мировњаци, припадници ИФОР-а дијелили су летке да је тај рок помјерен за 23. фебруар, односно мјесец дана раније од договореног.

Осим што су српски цивили морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвјесност, многи становници Илијаша, Илиџе, Грбавице, Хаџића, Вогошће и Центра почели су да откопавају посмртне остатке својих покојника, не желећи да муслимански вандали скрнаве гробове њихових најмилијих.

Посебан проблем представљала је управо чињеница да су представници међународне заједнице нагло одлучили да муслиманске власти преузму српске општине мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Срби су морали да напусте дотадашње општине Српског Сарајева већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.

Међународна заједница је саопштила да ће 23. фебруара полиција муслиманско-хрватске федерације ући у Вогошћу, Нови Град и Центар, 29. фебруара у Илијаш, 6. марта у Хаџиће, 12. марта на Илиџу и у Трново, а 19. марта у Ново Сарајево и Стари Град.

Тадашњи високи представник Карл Билт и његов замјеник Михаел Штајнер позивали су Србе да не напуштају своје домове и да остану да живе у ФБиХ, лицемјерно дијелећи летке на којима су били стихови пјесме Алексе Шантића "Остајте овдје", док су с друге стране омогућили Алији Изетбеговићу да посредством медија поручује да ће "сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд".

Српско Сарајево представљало је јединствен случај не само у БиХ, региону, него и у свијету по томе што се више од 150.000 људи који су одбранили свој град, морали у миру да бирају - или да остану под влашћу ратних противника који им пријете тамничењем или да напусте своја огњишта.

Егзодус сарајевских Срба - 16. март уврштен је у календар историјских догађаја од републичког значаја. Тог дана на Војничком гробљу на Сокоцу служи се помен погинулим српским борцима, а парастос у манастиру на Равној Романији, док се на Палама одрганизује Духовна академија.

Хаџићанин Славко Јовичић Славуј написао је у ауторском тексту објављеном на свом блогу да су крајем фебруара и почетком марта 1996. године Срби напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева - Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац - и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину.

"Моји Хаџићани су били у паници. Немају никога да питају шта се дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четворогодишњег рата било је дана кад је дневно на сам град падало и више од 1.000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подручју Хаџића. Злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије", истиче Јовичић.

Он је нагласио да је народ био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. "Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама такозване међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима", наглашава Јовичић.

У исто вријеме или дан-два касније, подсјећа Јовичић, двије хиљаде људи на гробљу поред православне цркве посвећене Светом пророку Илији у Илијашу опраштало се од својих огњишта која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

"И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће. Преживјели Срби су ископавали своје мртве и носили их са собом у непознато. Тешко је било распознавати мртве и преживјеле, тешком трагедијом сломљене и унесрећене Србе", наглашава Јовичић у тексту.

Јовичић подсјећа да Срби сарајевских општина /Хаџићи, Илиџа, Илијаш и Вогошћа/ ископавају своје мртве и носе их са собом и тако заједно и живи и мртви у истој колони крећу на пут неизвјесности и без повратка...

"Тог фебруара и почетком марта 1996. године кренуло је 150.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу... Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика трајно су се опраштали Срби од својих огњишта. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле међународне снаге за такозване брзе интервенције. Биле су то злочиначке снаге НАТО савеза које су данима гађале српске положаје. Падао је снијег. Страшно је било хладно. Опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Бол и туга су били незамисливи и неописиви", присјећа се Јовичић.

Он наводи да ништа није било од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требало да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине становништва је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два дана. Народ је са кесама у рукама бјежао, спашавајући голе животе.

И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

"Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима. Бјеше то поздрав 'за срећан' пут Србима, упућен од бивших комшија и ратних противника који за три и по године рата нису успјели ни педаљ да заузму српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 24 године од преживљене голготе носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима као сјећања и успомене.

Да су могли умјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би са собом понијели све - куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда", констатује Јовичић, који је био и заробљен у логору "Силос" у Тарчину.

Према попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније.

Према попису из 1991. године, број становника Сарајева, који су се изјаснили као припадници српског народа износио је 157.526, што у процентима представља 29,94 одсто популације у том граду, док попис становништва у БиХ из 2013. године показује да су Срби по бројности у Сарајеву на нивоу статистичке грешке, а да у цијелој ФБиХ има 2,5 одсто предратних становника српске националности.

"Остаће забиљежено да нас више нема тамо гдје смо некада били и да нас више никад неће ни бити... Све је то живот и он траје... до када, е то нико не зна", констатовао је Јовичић, уз поздрав - "Збогом Сарајево".

У тим тешким ратним временима, Сарајево заузима посебно мјесто у пјесмама сарајевских пјесника, прије свих, Радослава Самарџије, Дејана Гутаља, Горана Врачара. И Гутаљ и Врачар и покојни Самарџија рођени су у Сарајеву, вољели Сарајево и писали о Сарајеву. Сва тројица су избјегла из Сарајева.

Антологијска је, свакако, пјесма Дејана Гутаља "Сарајево" у којој је у неколико строфа садржана сва љубав, очај и бол према граду који то више није...

Никада нећу заборавити Сарајево, зимску бајку
И њен крај у крви мартовских сватова
Рахитичне старце који псују српску мајку
И певају канибалистичке песме из прошлих ратова...

Волео сам над гробом родитељским белих бреза хлад
Сад видим птицу са откинутим људским цревом
Молим те, Боже, да прођем кроз сваки лепи град
Само не дај ни у сну да прошетам Сарајевом!