ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 18/05/2020

СМРТНИ ЧАС МУЛТИЕТНИЧКОГ "ШЕХЕРА"

 

За мимикријске мултиетничаре, који новински и политикантски наричу над њиховом ужасном судбином, Адмира и Бошко су, у стварности, потпуно неприкладни као симбол, па чак и штетни

 

"Најискреније су оне сузе које лијемо сами над собом".
/Вилијем Шекспир/

Приредио: Ненад ТАДИЋ

БИЈЕЉИНА, 18. МАЈА /СРНА/ - Тог 18. маја 1993. на Врбања мосту у центру града страдали су дјевојка и младић који више нису могли да опстану заједно, али, суштински, тај дан је темпус мортис, односно час смрти, истински мултиетничког Сарајева.

Њихови "неопростиви гријеси" за ратно и данашње квазимултиетничко Сарајево су факти да су напуштали град током рата и да су одлазили преко Грбавице, коју су држале српске снаге.

И то је једини разлог због којег Адмира Исмић и Бошко Бркић до данас немају значајнији споменик, мада је њихова људска прича могла бити примјер мултиетничности која је заиста владала у предратном Сарајеву.

Млади пар, Србин и муслиманка, покушали су 18. маја 1993. године да напусте град и оду за својом судбином гдје желе.

Мада је договорено да ће бити пропуштени, на неколико десетина метара прије преласка на Грбавицу, централно сарајевско насеље које су држале снаге Војске Републике Српске, Бошко и Адмира су убијени.

Данима су лежали близу Врбања моста, који је био на самој градској линији раздвајања зараћених страна. Сахрањени су послије у српском дијелу града, а након рата њихови посмртни остаци су, према жељи Адмириних родитеља, пренесени у Сарајево.

Сарајевски медији су годинама, по уходаној матрици, оптуживали српске снаге.
Чак су и родитеље несрећне дјевојке обманули да се убица зна и да је то "агресорски потпис".

Прије неколико година, из срца муслиманских обавјештајно-пропагандних ратних кругова, посвједочено је да је метке испалио припадник "Шева", снага које су правиле диверзије и изазивале масакре и убиства како би одржавале ратне тензије.

Од тог часа, несрећни млади пар Бошко и Адмира престају бити занимљиви сарајевским медијима и њихова судбина сели се са већих новинских стубаца на приватне "Фејсбук" странице и мање тиражне новине. А када их и помену сваког 18. маја углавном се упадљиво избјегава цијели контекст.

Трагична прича о ужасној смрти то двоје младих на некадашњем Врбања мосту своди се на бесмислено прегањање о томе ко их је убио /мада је један од највиђенијих припадника "Шева" службено признао учешће у убиству/, а упадљиво се избјегава помињање локације преласка /тадашње Српско Сарајево/.

Ствар је јасна - мимикријска мултиетничност послијератног Сарајева, чији састав данас у проценту од готово 90 одсто чине припадници само једног народа, ствара мимикријски жал за несрећним заљубљеним паром јер је симбол "мултиетничког града".

У исто вријеме, та иста вербална, а суштински непостојећа мултиетничност ни у лудилу не жели да Адмиру и Бошка узме за своје симболе јер се свим својим моноетничким бићем противи свему што су били и што су хтјели да буду Бошко Бркић и Адмира Исмић.

За мимикријске мултиетничаре, који новински и политикантски наричу над њиховом ужасном судбином, Адмира и Бошко су, у стварности, потпуно неприкладни као симбол, па чак и штетни. И по питању прошлости и када се има у виду садашњост.

Прави хероји ратног и данашњег Сарајева су они који страдавају за вјеру /шехиди/ или који су погинули од метка или гранате "четника", "агресора"...

Бошко и Адмира су, супротно томе, бјежали из града у којем нису могли да опстану заједно. И још су ишли преко ратне линије са српске стране, а не неким уходиним линијама ратних власти у Сарајеву.

Укратко и директно речено - реторички мултиетничари и пропагандисти, који живе на старој слави града Сарајева, не желе ни у лудилу да им симболи буду баш мултиетничари попут овог младића и дјевојке. Они су им требали само док су могли бити придодати списку "агресорских злочина".

Када је постало јасно да су их убили припадници јединице потчињене врху ратне власти у Сарајеву - Бошко и Адмира престали су бити симболи града и постали једна врста баласта који медији у Сарајеву помену једном годишње и забораве у наредна 364 дана.

Има много примјера мимикријске и лажне, али политички и пропагандно општеприхваћене мултиетничности данашњег "шехера", али примјер /зло/употребе Бошка и Адмире један је од најочигледнијих.

Ако се држимо правог значења симбола, онда се може рећи да је мултитничко Сарајево издахнуло баш на мјесту њихове погибије, у центру Сарајева, у мају 1993. године, у покушају напуштања или бијега, како већ хоћете то да назовете, из града у којем за њих двоје, различитих националних и вјерских коријена, више није било мјеста.

У то доба, да се не заборави, један од главних архитеката нове културе муслиманског врха Џемалудин Латић јавно је називао дјецу из национало мјешовитих бракова - "копиладима". Таквих "копилади" у Сарајеву је било много и многа од њих су својим радом и животом обиљежили прошлост тог града.

Отуда, 18. мај симболично означава прелазак Сарајева у мимикријску мултиетничност и пропагандну перверзију, у којој ништа није како изгледа.


 

 

Улогујте се
Корисник:
Лозинка: