ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Специјални сервиси 08/07/2020

АНАЛИЗА ОТКРИЛА БРОЈНЕ ОБМАНЕ И ФАЛСИФИКАТЕ О СРЕБРЕНИЦИ

 

Интересантан је случај крајем љета 1996. године, када је више од годину дана од ослобођења Сребренице објављен списак бирача за прве послијератне изборе у БиХ у организацији ОЕБС-а, на којем се на бирачком списку за општину Сребреница налазило чак 3.016 муслиманских мушкараца који су се већ више од годину дана водили као нестали

 

Припремила: Весна ШУРБАТ

БЕОГРАД, 8. ЈУЛА /СРНА/ - Познати српски историчар и истраживач Миливоје Иванишевић рекао је Срни да је анализа веома обимне документације, коју је спровео, омогућила идентификацију чињеница и откривање бројних обмана и фалсификата, што је отворило и питање до када ће се на фалсификатима о Сребреници подгријавати мржња према српском народу.

Иванишевић наглашава да је тек по повратку из Сребренице у Београд 23. јула 1995. године у штампи, радио и ТВ емисијама, на јавним трибинама видио колико далеко могу да иду обмане, јер нико није знао ниједну чињеницу, а сви су трубили о "великом српском злочину".

"Посебно је тешко схватити како су се према овој стравичој неистини о понашању Срба у случају Сребренице односиле поједине српске политичке, друштвене или такозване хумнитарне организације, поготово оне из невладиног сектора... Пуних осам година нисам успео да објавим ниједан текст о догађајима у Сребреници", истиче он.

Тек 2003. године, додаје Иванишевић, захваљујући пријатељу и познатом српском интелектуалцу и родољубу Предрагу Драгићу Кијуку, који је у то вријеме био и главни уредник "Књижевних новина", објавио је у два наставка обиман текст у коме је покушао да разјасни шта јесте, а шта није спорно у случају Сребренице.

"Доказивао сам да нису страдали муслимански цивили. Чак, напротив, страдали су једино цивили српске националности", наглашава Иванишевић.

Он истиче да се први фалсификат на коме је грађена и јавна, медијска, кривица за такозвани геноцид, и који је уз то дуго доминирао у јавности, односио на стално истицану међународну обману да је у Сребреници највише страдало муслиманско цивилно становништво.

"Та је оптужба проузроковала стравичну медијску хајку против свега што је српско. Прилику да утврдимо истину добили смо кад је Међународни комитет Црвеног крста августа месеца 1995. објавио списак 11.000 несталих лица", каже он.

Према ријечима Иванишевића, анализа тог списка трајала је око два мјесеца и том приликом утврђена је невјероватна, али веома корисна и неспорна чињеница да је од тог огромног броја само 36 особа женског пола и 51 малољетни мушкарац.

"То је на неким међународним скуповима имало велики одјек и ућуткало лажове. И поред тога медијска хајка је трајала још годинама", наводи Иванишевић.

СПОРНИ БРОЈЕВИ МУСЛИМАНСКИХ ЖРТАВА – ЖИВИ ИЛИ МРТВИ, ПРЕМА ПОТРЕБИ

Други фалсификат, додаје он, односио се на укупан број муслиманских жртава којих, према бошњачким изворима, има 8.372 особа.

"Ни у овом случају нису дати никакви поуздани подаци или докази. Према документацији Хашког трибунала коју је потписао њихов истражитељ Дин Менинг, из 29 до 30 масовних гробница ексхумирано је 1.824, односно 2.361 тело. Све изнад тог броја је спорно", каже Иванишевић.

Други документ који то веома убједљиво оспорава је, наводи Иванишевић, списак погинулих бораца објављен у "Монографија Другог корпуса Армије БиХ", војне формације којој је припадала и Сребреница, а према којој је током цијелог рата тај Други корпус такозване Армије БиХ изгубио је укупно 7.450 војника.

"Да у Сребреници није реч о фалсификату, муслимани би кад су објавили тај број објавили и њихова имена. Они ни данас ни за једно име немају доказ да је у то време био у том крају, још мање да је погинуо јула 1995. године", наводи он.

Он истиче да су муслимани, притиснути оспоравањима, поред својих бројева страдалих придодали и општине Братунац, Бијељина, Фоча, Хан Пијесак, Рогатица, Соколац, Сарајево, Сребреница, Сребреник, Угљевик, Вишеград, Зворник, Власеница и Тузла.

"А то је око 600 погинулих по општини, значи и у Сребреници. Од откопаних тела само је једна женска особа, то је Српкиња Биљана Матић, али ту су још и три српске жртве - Гојко Тодоровић, Војислав Милошевић, Станко Даниловић. Остали нису идентификовани, а може се очекивати да има још Срба", наглашава Иванишевић.

Он напомиње да је интересантан и случај крајем љета 1996. године, када је више од годину дана од ослобођења Сребренице објављен списак бирача за прве послијератне изборе у БиХ у организацији ОЕБС-а, а на којем се на бирачком списку за општину Сребреница налазило се 3.016 муслиманских мушкараца који су се већ више од годину дана водили као нестали.

"Та манипулација остала је неразјашњена, а њихова двојна улога неспорна. Били и живи и мртви, према потреби. То је стално прикривано, али ће се показати и 2003. године приликом првих укопа наводних жртава и отварања Меморијалног центра Сребреница-Поточари", каже Иваншевић.

ЧИЊЕНИЦЕ ФАЛСИФИКОВАЛИ И СУДСКИ И ДРЖАВНИ ОРГАНИ У БиХ

Он је навео да је прегледом и анализом више хиљада судских рјешења и извода из матичних књига умрлих открио да су се фалсификовањем чињеница у БиХ бавили чак и судски и државни органи.

Иванишевић је издвојио неколико примјера, међу којима је тај да је Основни суд у Градачацу извршио измјену времена и мјеста смрти Сиручић /Мехмеда/ Сафета, тако да је умјесто 21. децембра 1996. године у новом рјешењу написано лажно "12. јула 1995. године на путу Сребреница-Тузла".

У образложењу тог рјешења број Р-45/00 од 9. јуна 2005. године пише да је "предлагатељица Смајловић Хата поднијела захтјев за промјену рјешења, јер би у супротном изгубила право на породичну инвалиднину".

Други примјер је да је Основни суд у Сребренику извршио измјену времена и мјеста смрти Селимовић /Бећира/ Беће тако да лажно пише да је страдао 14. јула 1995. у мјесту Поточари, општина Сребреница.

Oбразложење рјешења број Р-II-62/99 од 6. фебруара 2003. године гласи да је "предлагатељица Хабиба Селимовић поднијела захтјев за промјену рјешења јер би у супротном изгубила право на породичну пензију, накнаду штете од холандске владе".

Исти фалсификат, каже Иванишевић, тражила је и добила рјешење Основног суда Сребреник број Р-II-116/99 од 19. септембра 2002. године Мејаза Хасановић за коју образложење гласи да би "у супротном изгубила прво на породичну пензију, накнаду штете од холандске владе".

Он наводи да је и Рамиза Југовић такође поднијела захтјев за измјену рјешења "јер би тиме остварила право на пензију из Швајцарске за несталог јој мужа", а њено судско рјешење је издао Основни суд у Сребреницку под бројем Р-II-135/99 од 10. априла 2000. године.

"Као што видимо, кад је реч о фалсификовању обима српске `кривице` и великом броју муслиманских `жртава` не бирају се средства. Све се фалсификује У обмањивању јавности сви учествују, од ОЕБС-а, преко судских и државних органа БиХ до поменутих муслиманки Хате, Хабибе, Рамизе, Мејазе…", рекао је Иванишевић.

Иванишевић додаје да, упркос свему, вјерује да ови наведени примјери откривају само мањи дио репертоара обмана о наводном страдању муслиманских цивила.

Он упућује на текст који је 24. јула 1995. године објавио новинар Тим Бучер у лондонском "Дејли телеграфу" у којем пише да "након пет дана интервјуисања, главни истражитељ УН по питању наводних кршења људских права за вријеме пада Сребренице није нашао ни једно свједочење о злочинима из прве руке".

Иванишевић открива да је тај истражитељ - високи комесар УН за људска права Хенри Виланд.