ВИДЕО сервис
Све вијести

Најновије вијести

Тема дана22/01/2021

ГЛИГОРИЋ: ПРЕСУДА ЈЕ СРАМОТНА

 

ДОБОЈ, 22. ЈАНУАРА /СРНА/ - Душко Глигорић, некадањи припадник Четврте озренске лаке пјешадијске бригаде којег су у нападу на Возућу заробили припадници такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", оцијенио је да је срамотна и разочаравајућа пресуда Суда БиХ којом је командант Трећег корпуса такозване Армије БиХ Сакиб Махмуљин осуђен на 10 година затвора за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

 

"Да се 10 година пресуди некоме, то је срамота, а 25 година причамо и свједочимо о дешавањима у тим логорима. Џабе је то све", изјавио је Глигорић новинарима у Добоју.

Глигорић је истакао да је много пута давао изјаве о свом и страдању оних за које је знао, истичући да је незадовољан што нису процесуирани одговорни и починиоци злочина над Србима из Возуће.

Он је посјетио да су га заробили 11. септембра 1995. године у селу Кестени припадници Трећег корпуса такозване Армије БиХ и одреда "Ел муџахедин", и да га је само пука срећа спасила да преживи вишемјесечно заробљеништво у Кестенима, Бановићима и Тузли.

Видно емотиван и потресен данашњом пресудом, Глигорић је кроз сузе рекао да му сјећања на те догађаје и страдања и данас причињавају велику бол.

Срна је крајем августа и почетком септембра 2015. године објавила низ свједочења Срба који су преживјели заробљавање након пада Возуће и тортуре у муџахединском логору у Гостовићу код Завидовића. Три мјесеца послије Махмуљин је ухапшен, а пет година касније првостепено осуђен.

У једном од тих свједочењу Срни је о свом страдању говорио и Глигорић. Он је испричао да је као двадесетосмогодишњак заробљен 11. септембра 1995. године, а ослобођен је 24. марта 1996. године.

Заробљен је око 16.00 часова у селу Кестени, крећући се у групи са 11 сабораца и цивила током повлачења из опкољене Возуће ка планини Озрен. Заједно са њим, у групи је била и његова сестра, о којој по заробљавању ништа није чуо све до доласка у затвор у Тузли.

"Сестра ме је молила да је убијем јер смо знали да смо опкољени. Имао сам пиштољ и пушку, али нисам могао да пуцам ни на њу нити на себе", присјећа се Глигорић.

Глигорић наводи да су их заробиле мјешовите снаге Трећег и Другог корпуса такозване Армије БиХ, као и јединице одреда "Ел муџахедин". На лицу мјеста убијена су четири младића, док је Глигорић лакше рањен.

По заробљавању спроведени су до сеоске сале у Кестенима, гдје је, према његовој процјени, већ била формирана колона у којој је било више од 40 живих заробљених сабораца и цивила.

Глигорић наводи да су, дошавши до колоне, натјерани да погну главе, а ако је неко одступао, био је ударен или оборен.

"У том положају чуо сам комешање, јауке, ударце и рафалне пуцње", истиче Глигорић.

Он се присјећа да је у каналу видио обрисе нечијег беживотног тијела.

Као рањеног, смјештају га на зачеље колоне, што му је, како он оцјењује, спасило живот.

"Имао сам срећу да, као и тројица мојих сабораца, као посљедњи у тој колони будем издвојен од војске Другог корпуса да бисмо носили рањеног муслиманског војника према Лозној", наглашава Глигорић.

У том тренутку Глигорић о судбини сестре и Срба из колоне ништа није знао, осим да су предати Трећем корпусу и одреду "Ел муџахедин".

Убрзо је пребачен у Бановиће, гдје је смјештен у објекат некадашњег Дома здравља. Заједно са осталима, он је ту испитиван, пребијан и мучен. О том периоду, видно емотиван, Глигорић није хтио говорити.

Везаних руку и погнутих глава, дио заробљеника су аутобусима превозили у тузлански затвор.

"Најгори је био пут до Тузле јер ко је дошао до тузланског затвора, он је и преживио", истиче Глигорић.

Описујући боравак у затвору, Глигорић истиче да га је, између осталих, исљеђивао и некадашњи наставник у Возући Рефко Чамџић, који се, како је навео, коректно понашао према заробљеницима.

Од њега сазнаје да му је сестра жива.

"Питао сам га да ли ми може рећи нешто о сестри. Чамџић је потврдио, запријетивши да о томе не смијем никоме говорити или ће ме убити", истиче Глигорић.

Он је у Тузли боравио 196 дана, све до 24. марта 1996. године, када је размијењен у мјесту Сочковац, општина Петрово.

Глигорић је током ратних дешавања изгубио оца, који је погинуо 2. новембра 1992. године, брата, који је погинуо 4. јуна 1994. године, као и мајку, која је умрла 1995. године.

Суд БиХ осудио је данас првостепеном пресудом команданта Tрећег корпуса такозване Армије БиХ Сакиба Махмуљина на десет година затвора за злочине над заробљеним српским цивилима и војницима на подручју Завидовића и Возуће 1995. године.

Пресуда је изречена након пет година од почетка судског процеса и више од 25 година послије најмонструознијих злочина почињених над Србима на подручју Завидовића и Возуће.

Муџахедини из одреда "Ел муџахедин", пристигли из арапских и других исламских земаља, брутално су одсијецали главе српским војницима, а потом тјерали остале српске заробљенике да љубе одсјечене главе, о чему је снимљен и документарни филм "Љуби брата".

Стручњаци за борбу против тероризма сматрају да се прва велика војна операција терористичке организације "Исламска држава", уз масовно ритуално одсијецање глава хришћанима, десила управо након паљења и рушења Возуће 1995. године. Деценијама послије су услиједили бројни терористички напади на тлу Европе.